Zašto smo prestali da čujemo sebe?
U detinjstvu su retki imali sreće da otvoreno izražavaju svoje emocije.
Bilo je sramota plakati, ružno duriti se odnosno ljutiti.
Istrenirani smo da ne osećamo već da razmišljamo.
I upravo je to jedan od razloga da više jednostavno ne umemo ili bar vrlo slabo razlikujemo emocije izmedju sebe, a slabo prepoznajemo i razlikujemo emocije od nekih stanja.Tako nam se desi da ljubav pomešamo sa strahom, navikom, potrebom…
Kako da ga ne volim, zajedno smo već 20 godina?
Pričala sam sa jednom klijentkinjom čija je ljubomora na muža dovela do težeg oblika anksioznosti. Na moje pitanje šta oseća prema njemu počela je da se smeje.,, Jao, pa kakvo je to pitanje, naravno da ga volim. Dvadeset godina smo u braku i imamo troje dece i osećam ljubomoru prema njemu, sigurno ga volim, zašto me to pitate”.
A onda sam ja počela da se smejem, zato što sve to što je ona nabrojala ne mora da ima nikakve veze sa ljubavlju.
Ona misli da ga voli, a zapravo oseća naviku, rutinu, sigurnost, posesivnost, sujetu…
Kasnije se ispostavilo da sam bila u pravu i da je on kao takav nije ni zanimao. Važan joj je bio status porodice, odnosno slika porodice koju drugi imaju o njima. Strah od usamljenosti i ostavljanja dodatno je doprinosio anksioznosti koja je rasla.
Sve ovo i mnogi drugi problemi ne bi se dešavali da mi nismo još od detinjstva naučeni, a kasnije smo samo usavršili to da potiskujemo svoje emocije.
Kako da prepoznaš naviku?
Na početku veze je intenzitet osećaja jak i mi osećamo leptiriće, a posle izvesnog vremena veza ulazi u jednu mirniju fazu.
Tu može da nastane glavni problem, a to je uzimanje partnera i veze kao takve „zdravo za gotovo”.
Znači da je veza postala navika:
- Više ne osećamo motivaciju da se trudimo i oko veze i oko partnera, prestajemo da ulažemo u vezu.
- Sve je nekako postalo rutina.
- Zanimljivije nam je da vreme provodimo sa drugim ljudima ili sami.
- Radujemo se kada partner nije tu.
- Počinje puno toga da nas nervira i počinju besmislena zameranja.
- Manje je prijatnih emocija kada smo sa partnerom.
- Seksualni život prerasta u rutinu, gubi se seksualna želja.
- Počinjemo da tražimo zanimaciju izvan braka, a u ovoj vezi ostajemo zbog sigurnosti, straha od promena ili samoće.
Naravno da se u velikoj većini veza posle izvesnog vremena pojavljuje navika i to je jednostavno neminovno, samo je potrebno znati kada ta navika u potpunosti zameni osećaj ljubavi.
Može se desiti i da i dalje osećamo ljubav, ali je ona više pod sedativima – ne postoji aktivan osećaj ljubavi koji možemo da prepoznamo po tome kako se osećamo u prisustvu partnera.
Ukoliko se sve to pusti niz vodu i ukoliko nešto ne uradimo po pitanju partnerskog odnosa situacija se vremenom pogoršava.
Partneri neretko pokažu interesovanje za nove partnere i vanpartnerske veze. U korenu svega je jedno limitirajuće uverenja da ljubav vremenom nestaje, da se smanjuje i da ne možemo ništa da učinimo da to sprečimo.
Zbog toga ljudi odustaju od ulaganja, pa pronadju nove partnere ili se mire sa situacijom zbog sekundarnih dobiti koje imaju u vezi ili braku. Nekada je strah od promena ili samoće snažna motivacija da ljudi ostanu u takvom odnosu.
Šta ako je navika?
Ako vam je stalo, učinite sve što je do vas. Idite na terapije, i individualno i zajedno, razgovarajte. Ako posle svega ne ide, stavite tačku na taj odnos.
Jedna od grešaka koju ljudi prave jeste da ne umeju da prepoznaju kada je veza zaista mrtva i kada je neophodno da se skine sa aparata. Onda ulažu još više snage i energije u nešto što je nepovratno umrlo.
Iako kažu da je navika od ljubavi jača, pokušajte da iz odnosa koji ne počiva na emocijama izadjete što ranije, kako biste predupredili sve posledice koje odnos iz navike nosi sa sobom.